Vladimir Kuzmanović rođen je 1971. godine u Beogradu. Igrao je na poziciji bek-šutera, a profesionalnu karijeru započeo je 1991. godine i završio 2005. godine. Tokom karijere nastupao je za OKK Beograd, BFC Beočin, Crvenu zvezdu, Beobanku, Budućnost Podgorica, Spirou Šarleroa, Apollon Patras i CSU Asesoft Ploiești.
O svojoj karijeri, ali i o mnogim drugim temama, Vladimir ekskluzivno govori za 1TIMSPORT.
U dresu OKK Beograda postali ste juniorski šampion Srbije. Tada ste postigli 42 poena, uz neverovatan šut za dva poena 13/13. Koliko je bilo teško tada biti šampion u juniorskoj konkurenciji i sa kakvim osećajem se prisećate te utakmice?
– Istina je da nisam promašio iz igre, uz šut za tri od 1/1, i sva pogođena slobodna bacanja. Zašto samo jedna trojka? Zato što nisam imao dobro razvijenu tehniku šuta, odnosno snagu da budem precizniji sa linije 6,25. Iako je domaćin Sloga iz Kraljeva već bio viđen na završnom turniru, potrudili smo se, kao potpuni autsajderi, da napravimo veliko iznenađenje.
Bili smo jako homogena ekipa, dobrih drugara pre svega, ekipa koja se plasirala na turnir samo zato što je Partizan, koji nas je pobedio u najvažnijoj utakmici za plasman, odustao od takmičenja. Pojavili smo se u Kraljevu u želji da se dokažemo i u tome, iz utakmice u utakmicu uspevali.
Što se tiče finala, sve mi je išlo od ruke. Desni ulaz, moje najjače oružje, bio je savršen. Postigli smo 94 poena, protivnik 87. Što se mene lično tiče, ostvario sam neverovatan učinak i sad zamislite danas nekoga u bilo kojoj ligi na svetu da napravi nešto slično. Već bi bio zvezda i društvene mreže bi bile zatrpane njegovim slikama. Mene niko nije znao. Bio sam potpuni šok za sistem.
Mislim da je Kime Bogojević bio trener i sećam se da je ušao na teren da mi čestita. Van toga, medijski ništa se nije dogodilo. Ipak, Marjan Novović Šilja je to ispratio i to mi je bila ulaznica u prvi tim, jer sam u avgustu, posle samo godinu dana pravog treninga, potpisao svoj prvi, tada amaterski ugovor.
Dakle, sećanja na taj period su prosto neverovatna, jer ne znam neku sličnu priču kao što je moja. Znam da ima igrača koji su počinjali u sedamnaestoj godini, ali su mahom bili centri kojima je visina bila ulaznica na veliku scenu. Predamnom je tek stajao veliki rad – priča Vladimir Kuzmanović za ,,1TIMSPORT”.
Prelazak u Beočin označio je pravi košarkaški uspon u vašoj karijeri. Zašto ste se odlučili baš za Beočin?
– Pre samog poziva BFC iz Beočina, bio sam rešen da iz OKK Beograda odem čim me pozove bilo koji klub. Zašto? Zato što sam shvatio da posle četiri godine u klubu neću dobiti afirmaciju i šansu koju sam želeo. Bilo je u OKK dobrih momenata, ali odmah posle toga usledilo je zakucavanje na klupu. Neko će reći da je to vaspitno, a ja se s tim nisam slagao.
U svakom slučaju, zazvonio je fiksni telefon (to je onaj telefon koji je imao kabl i stajao na zgodnom mestu u kući), i javio se Veseljko Kojadinović, tadašnji predsednik BFC. Kaže da želi da razgovara sa mnom. Dakle, već se dešavalo ono što sam priželjkivao.
Kada je na prvom sastanku Miroslav “Muta” Nikolić rekao da želi baš mene, nisam imao nikakvu nedoumicu. A tek kada su pristali na moje uslove, mom zadovoljstvu nije bilo kraja. Naravno, znao sam da me čeka mnogo dokazivanja u novoj ekipi. Znao sam i sastav tima i bio spreman da se borim za svoju poziciju.
Nije sve krenulo kako sam zamišljao, iako smo imali dobre rezultate. Nisam stekao Mutino poverenje sve do sedmog ili devetog kola, ne sećam se tačno sa ove distance. Tog dana, protiv Beovuka, naše pobede i mojih 12 poena, od čega 7 u završnici, sve je leglo na svoje mesto.
Postali smo veoma ozbiljna ekipa, koja je znala šta hoće i koja je ostavila dubok trag u našoj košarci. Zašto? Pa, jedini smo od malih klubova koji je tada mogao da se nosi sa svima, i to u prvoj sezoni, u kojoj smo završili četvrti na kraju regularnog dela. Sledeće sezone napravili smo korak dalje i stigli do finala protiv Partizana, da bi u trećoj sezoni naša košarka i dalje bila vrhunska, ali sa mnogo finansijskih problema.
Dakle, da se vratim na pitanje: odluka je bila jednostavna jer je to jedini tim koji me je zvao.
Finale protiv Partizana bila je velika utakmica i za vas i za klub, ali, nažalost, došlo je do poraza, iako ste vodili 2:0 u seriji. Iz sadašnje perspektive, koji je po vama bio razlog tog neuspeha?
– Evo, skoro 30 godina od tog momenta objašnjavam teoretičarima zavere da nije bilo rupe u našoj ekipi, niti nekoga ko bi tu utakmicu prodao. Izgubili smo samo zato što smo doživeli veliki broj pehova posle dve utakmice u Beogradu. Potpuno smo nadigrali Partizan, jednu fantastičnu ekipu kojoj smo u prvoj utakmici podvalili taktiku 3 zona – 2 čovek, da bismo u drugoj, u igri čoveka sa usmeravanjem na aut-linije, došli do neverovatnih 2:0.
Sećam se da me je TV ekipa neke tadašnje televizije čekala u hodniku kod svlačionica sa pitanjem kako komentarišem još jedno iznenađenje u Pioniru. Odgovorio sam da se čovek može iznenaditi samo jedanput, a iznenađenje je kada oni nas pobede.
Nisam bio nadobudan, ni tada ni bilo kada u karijeri, samo sam želeo da dobijemo priznanje koje zaslužujemo. Treća utakmica je jedina utakmica u koju smo ušli prenervozni i samim tim lagano izgubili. Čekali smo četvrtu, jer to nam je bila poslednja šansa, znajući da ne smemo nazad u Beograd ukoliko želimo titulu.
Svlačionica je bila u potpunoj tišini. Ustali smo, pogledali se i rekli da ovo ne možemo da izgubimo. Eh, nismo računali da ću već u prvom poluvremenu polomiti metatarzalnu kost. Nismo računali da će sudije isključiti Kusmuka i Brkića zbog koškanja, a ako se tome dodaju pet ličnih Danilovića i Topalovića na pet minuta pre kraja, naša petorka koja je bila na terenu nikada nije igrala zajedno.
Svaka im čast što su odigrali tako da smo imali šut za pobedu. Dakle, nismo to doživeli kao neuspeh, već kao izostanak malo sreće da napravimo nešto što bi se nazivalo čudom. Za sve osim za nas, koji smo znali koliko smo dobri.
Da nije bilo povrede, bili biste u najužoj konkurenciji za tim koji je tog leta u Atlanti osvojio srebrnu medalju na Olimpijskim igrama. Da li je to možda nešto za čim žalite u svojoj karijeri?
– Da, apsolutno. Možda i jedina stvar za kojom žalim. Ne zato što sam imao iluziju da ću biti među 12, već zbog mogućnosti da se dokazujem pred najboljima. Moji direktni konkurenti – Berić, Lončar i Đokić – već su bili, na neki način, savladani u našim međusobnim duelima tih godina.
Želeo sam na teren sa Đorđevićem, Danilovićem, Bodirogom i Obradovićem, ali nisam dobio tu priliku. Kasnije ću ipak imati prilike da sa nekima od njih igram u ekipi, kao i protiv njih. I tada je bilo tih divnih pobeda, bilo u utakmicama, bilo na treninzima.
Ono što nisam znao te 1996. jeste da će mi to biti jedina prilika. Naime, i naredne sezone sam odlično igrao, ali nisam bio među kandidatima za EP 1997. Ostaje žal, ali i to je deo profesionalnog sporta. Ono što znam jeste da zbog toga nisam potonuo, već da sam od tog momenta u svojoj karijeri odigrao još 12 finala i 9 osvojio.
Prilično dobro za jednog fudbalera, zar ne?
Pročitajte još…
Prelazak u Crvenu zvezdu i osvajanje šampionske titule svakako su značajni momenti. Kakve vas uspomene vežu za period proveden u Crvenoj zvezdi?
– Mislim da nema ništa lepše nego kada osvojite titulu sa timom za koji navijate od malena. Tada se ostvare ne samo neki snovi, već i maštanja. U čemu je razlika? Snovi su bili vezani za fudbal, jer je to bio moj primarni sport. Kada počnete košarku sa 17 godina, onda su to već maštanja, koja eto, mogu da se ostvare.
Odličan tim, sklopljen od trija iz BFC-a, dvojca iz Beobanke i veoma talentovanih mladića koji su već bili u Zvezdi, davao je nadu da možemo da ugrozimo Partizan. Niz od 20 pobeda u svim takmičenjima koji smo napravili značio je da možemo da se nadamo dobrom rezultatu. Taj niz je oboren tek u eri Dejana Radonjića, i to ne računajući Evroligu. Mi smo pobede nizali i u Kupu Koraća.
Najveći problem te sezone predstavljalo je nestrpljenje uprave. Očekivali su sve i odmah, iz utakmice u utakmicu, i pravili greške u čestim, bezrazložnim promenama trenera. Sve je to uticalo i na nas, pa je skoro neverovatno da smo imali čak sedam poraza u regularnom delu. Da podsetim – Partizan i Budućnost svega po dva. Oni i jesu bili glavni favoriti za finale… Ali, baš kao i te 1990. na juniorskom prvenstvu, ušli smo u trku sa treće, autsajderske pozicije i uspeli da eliminišemo Budućnost, dok je iznenađenje napravio i FMP eliminacijom Partizana.
Iz prvog pokušaja u klubu za koji navijam došao sam do titule. Fantastičan osećaj, bez obzira na to što nam je trofej Kupa Koraća iskliznuo iz ruku. Sveukupno, bila je to – kako rekoh – bezrazložno turbulentnija sezona nego što je trebalo da bude, ali sa velikim uspehom.
Lično, delim sezonu na dva dela – pre početnih promena trenera i posle toga. U prvom delu sam bio fantastičan, dok je drugi bio mnogo lošiji. Na sve to, stizale su vesti o rekonstrukciji tima i stvaranju evropske Zvezde. Koliko je to bio loš potez, Zvezda će osećati narednih 17 godina.
Koliko sam bio srećan posle velikog uspeha, toliko sam se obradovao odlasku u Beobanku i povratku na moju, prepoznatljivu igru.
Gledajući sada košarku iz današnje perspektive, smatrate li da je veliki broj utakmica i ovako visoka brzina igre dobra za igrače?
– Ovo pitanje je večita dilema – šta je bolje? Ne možemo da poredimo ove dve epohe. Moju sa 22 utakmice regularnog dela, malo plej-ofa i nekoliko u kupu, s obzirom na to da smo bili pod sankcijama, ili ovu sadašnju, sa minimumom od 70 utakmica.
Da se razumemo, te 97/98. imali smo i mi približan broj, ali to nije bilo pravilo. Mislim da sve ovo danas nije dobro za igrače – na više nivoa.
Prvo, ne mogu da isporuče ono što se od njih traži dan za danom. Niti imaju trening, niti imaju pravi odmor, i zato često vidimo oscilacije u njihovoj igri. Drugo, povrede su iz tog razloga sve češće i deluju teže. Ali… Mislim da ih niko ne pita. Mislim da su u jednom sistemu koji ih gazi, i ako ništa drugo, drago mi je što imaju velike i garantovane ugovore koji u naše vreme nisu postojali.
Ipak, vratio bih se na jednu činjenicu. Naše sezone su trajale identično, s tim što su pripreme počinjale znatno ranije, pa bih postavio pitanje – šta je u suštini lakše? Sezona sa 70 utakmica i 200 treninga, mahom laganih, ili sezona sa 40 utakmica i 400 ozbiljnih, dvočasovnih treninga?
Ako govorimo o umoru, cenim da nam je bilo napornije. Ali se nismo toliko povređivali, jer ja nemam nijednog saigrača sa pokidanim ligamentima kolena. To nije samo do obuće i načina igre, već i do samog treninga – siguran sam.
Dakle… Ne zavidim današnjim gladijatorima. Obožavam period u kojem sam igrao, sa svim slobodnim vremenom koje sam imao, i ne bih se menjao.
Na kraju, kakvu poruku biste poslali svima koji jednog dana žele da postanu profesionalni igrači? Na šta bi trebalo da obrate najveću pažnju?
– Teško je poručiti nešto današnjim zaljubljenicima u košarku, jer se toliko toga promenilo da ne verujem da mogu da nađem prave reči.
Da poručim da nešto rade iz ljubavi kada živimo u materijalnom svetu? Teško da će to proći.
Ali mogu da kažem da je osnov da vole to što rade – da uživaju i u usponima i u padovima, da veruju u sebe, da daju sve od sebe, da se bore protiv svakakvih nepravdi kroz koje mahom svi prolazimo, kroz nipodaštavanja i omalovažavanja, i da ostanu jaki.
Da poštuju sebe, trenera, saigrača, igru. Nije to lako, naravno, i nemamo svi pobednički mentalitet, ali to su preduslovi za koje mislim da su potrebni u bilo kojoj epohi košarke – onih koje su iza nas ili onima koje slede.
Takođe, treba živeti košarku – ne samo kroz obaveze na treningu, već stalno, svuda: napolju, po kiši, na odmoru, na praznom košu.
Ljubav prema košarci je osnov.
Talenat je samo deo, a sve ostalo gorepomenuto, najvažniji deo za uspeh – zaključio je Vladimir Kuzmanović za ,,1TIMSPORT”.
Поздрав Кузми легендарном кошсркашу.